Ne znam da li ste čuli za onu izreku:

„O čoveku više možeš da saznaš po pitanjima koja ti postavi, nego po odgovorima koje ti da.“

Iskreno, meni je ova tvrdnja prilično legla, jer… ja sam vam ona osoba u narodu poznata kao pola žena, pola „Zašto?“ Od malena sam pravi mali radoznalac (toliko da me je rođena baba prozvala pravom dosadom). Bez pokušaja da prokljuvim da li je to uslovno dobro ili loše, ipak mogu da zaključim da mi je radoznalost mnogo više puta u životu pomogla, nego što mi je odmogla.

Legenda kaže da je nekad neko uspeo u nečemu tako što se ništa nije (za)pitao & nikada se nije zbunio. Poznajete li vi tu osobu? Ni ja.

Ako pratite analogiju jasno vam je da sve počinje pitanjem. Nekad jednim, nekad sto-jednim. I ako ste zbunjeni i upitani, odahnite. Na dobrom ste putu. To važi za apsolutno svaku životnu oblast. Samim tim važi i za pisanje sadržaja za web.

U ovom svetu koji se svakodnevno sve više ubrzava i u kom se pažnja više ne meri ni sekundama, već milisekundama, želja svih nas koji kreiramo neku vrstu sadržaja jeste da isporučimo što veći kvalitet našoj publici, ali u što kraćem vremenskom periodu. Ili bi bar to trebalo da nam bude želja. Svakako, moja jeste, a kažu da sam ja prilično dobra u tom kreiranju sadržaja.

Pa kako da to postignete? Tako što ćete čekati nalet inspiracije, koji vas možda čeka iza ćoška, a možda je tek na ukrcavanju na prekookeanski brod koji tek treba da pređe Atlantski okean kako bi vas preplavio  (nalet inspiracije, ne okean)? Neeee. Tako što ćete se odmah bezglavo baciti na pisanje, pisanje, pisanje, koje će možda biti brilijantno, a možda posve nekorisno? Neeee. Tako što ćete sebi postaviti par esencijalnih pitanja PRE nego što počnete da pišete? Da!

Evo tih pitanja:

1. KO JE MOJ ČITALAC?

Klijent. Krajnji kupac. Zaposleni. Investitor. Klinac. Neko u krizi srednjeg doba. Žena. Muškarac. Mlada žena. Žena u najboljim godinama. Bankarka. Slikarka. Svi oni imaju različite potrebe. Različit pogled na svet. Različite nivoe razumevanja vaše teme, proizvoda ili usluge. Eto, zato morate tačno da znate za koga pišete pre nego što uopšte spustite prstiće na tastaturu. A šta kad znate ko je vaša publika? Pa, prilagodite sadržaj baš njima. Želite drugačije klijente? Pišite za te druge, nove, željene ljude.

2. KO NIJE MOJ ČITALAC?

Najsimpatičnija stvar koja odvaja profesionalno pisanje za web od onog drugog čije ime nećemo izgovarati, jeste to kada ljudi pišu za jednog ili dva čitaoca koji su u celoj „kreiram sadržaj koji prodaje“ priči najmanje važni. A ti čitaoci su:

1. Vi sami.

2. Osoba koja vas je angažovala.

Ako zaista želite da vaš sadržaj prodaje, važno je, ali baš baš, da naučite razliku između onoga što vi ili osoba koja vas je angažovala (a.k.a klijent je uvek u pravu) želite da kažete i onoga što vaš čitalac želi da čuje. Izbacite iz vaših tekstova sve ono što nije korisno vašoj publici, koliko god to zvučalo VAUUU vama ili vašem klijentu (jer nikoga ne zanima to što je vaša kompanija osvojila vaučer kao nagradu na nekom lokalnom konkursu).

A šta je korisno vašim ljudima (čitajte idealnim kucima)? To nas vodi do sledećeg pitanja.

3. ŠTA ŽELIM DA MOJ ČITALAC URADI SLEDEĆE?

Ako ne kažete vašoj publici šta bi trebalo da uradi pošto pročita vaš tekst, velika je verovatnoća da ste džabe krečili. Kada, i sve dok to ne znate, mnogo je korisnije da upalite Netfliks, nego da sednete da pišete.

Sve što pišete, trebalo bi da vodi do magičnog dela teksta (dugmeta, sekcije), u narodu poznatom kao CTA, ili vam poziv na akciju. Na žalost, živimo u eri „nemoj da me teraš da razmišljam“, pa ako očekujete da će ljudi sami da se bave time šta ste vi želeli da oni urade sledeće, onda je možda ipak bolje da nastavite sa Netfliksom.

Vaš poziv na akciju ne mora uvek da bude prodajan, ne mora da gura ili vodi ljude nikuda. Može da otvori diskusiju, potakne nekoga na razmišljanje. Ali je važno da ne čekate na stihijsku akciju, već da je u svojoj glavi kreirate pre nego što počnete da pišete.

Nemate definisan CTA? Onda nemate ni razlog da objavite tekst.

4. ŠTA MOJ ČITALAC TREBA DA ZNA KAKO BI URADIO ONO ŠTO JA ŽELIM DA URADI?

Ovo zvuči mnogo komplikovanije nego što u praksi jeste.

Već smo se složili da sve što pišete ljude vodi ka vašem pozivu na akciju. I to je u principu to.

Šta to znači? To znači da vaši kilometarski uvodi u temu ljude često navedu na samo jedno pitanje (jer i vaši čitaoci imaju svoja pitanja), koje glasi: „Pa šta?“

Nećete „pa šta“. Hoćete „ovo mi je neophodno, ovo želim sad odmah momentalno, kako mogu da platim?!“

Informacije za koje procenite da su važne vašem čitaocu kako bi napravio akciju koju vi želite da napravi, ne ostavljajte za kraj teksta. Jer, znate, niko ne mora da čita vaše tekstove. Ako je informacija manje važna za vašeg čitaoca, onda je stavite što niže u tekst.

5. ŠTA AKO NE OBJAVIM OVO?

Ovo pitanje je milion-dolara-bejbi pitanje.

Ako ne možete da odgovorite na ovo pitanje i ako vaš tekst neće doneti ama baš nikakav, pa ni milimetarski pomak ili malu promenu za vašeg čitaoca, kliknite na „izbriši“. I već pretpostavljate – vratite se Netfliksu.

Ipak, ja ne mislim da je ovom svetu potrebno još ljudi koji danonoćno gledaju Netfliks. Svim svojim bićem verujem da je ovom svetu potrebno još ljudi koji pričaju i pišu dobre i autentične priče, kreiraju sadržaj koji se izdvaja iz mase, prodaju svoje usluge i proizvode i žive od onoga što vole da rade.

Zato se nadam da ćete ova pitanja sebi postaviti pre nego što počnete da pišete vaš sledeći tekst.

A ako ne ide, uvek sam tu DA POMOGNEM>>>