BURNOUT – sindrom koji ne bira

29. marta 2021.

*Pre nego što se udubim u temu, želim jasno & glasno da napomenem da nisam terapeut, psiholog, niti sam stručna kada je oblast mentalnog zdravlja u pitanju. Tekst je nastao kao interpretacija, zapis i uvid mog ličnog iskustva i kao takav ne služi u svrhe lečenja burnout sindroma.

E sad, znate onu priču:

Neko je imao svoj san, želju, ambiciju, ideju.

Radio je posvećeno na tome da svoj san, želju, ambiciju, ideju, ostvari i realizuje.

Ostvario je svoju ideju, san, želju, ambiciju.

Dobio je burnout sindrom.

Uuuuups, priča ne ide tako? Okej, hajde da krenemo ispočetka.

Bez obzira da li ste nekad patili od burnout sindroma, bili preumorni, nemotivisani ili vas to stanje nikad nije ni u prolazu očešalo (što vam pišem kao 3 srećna boda u gostima), nema šanse da u 21. veku niste čuli za burnout.

Kako ne pišem naučni rad, neću se baviti glomaznim definicijama; navešću šta je ono što nauka u najkraćim crtama smatra burnout sindromom ili vam sindromom sagorevanja. Sam termin je realativno nov (datira iz 1974. godine), a javlja se kao „zakasneli“, prolongirani odgovor na hroničan stres na poslu. To je stanje dugotrajne i intenzivne fizičke, mentalne i emotivne iscrpljenosti.

Ovako definisano zvuči kao da se to dešava uvek drugim ljudima, je l' da? Prilično je apstraktno, nekako apotekarski upakovano. Ili pak zvuči kao da i nije neka strašna stvar, jer ko još danas nije iscrpljen?

Interesantna činjenica sa kojom sam se susrela kada sam krenula u istraživanje burnout sindroma, sa idejom da nađem „lek“ za sopstvenu fizičku, emotivnu i mentalnu iscrpljenost, bila je ta da gotovo sve informacije koje sam pronašla nisam mogla da smestim u kontekst ličnog iskustva. Naime, većina tih saveta, tekstova, pojašnjenja, smešta sagorevanje u kompanijsko okruženje.

Aha, okej. Dakle, burnout se ne dešava preduzetnicima, onima koji su kao ja, „sami svoje gazde“? Iskreno, nisam baš znala kako bi trebalo povodom toga da se osećam. Da li sam ja jedina koju je ovo stanje (nespremnu) zateklo, iako nemam strašnog, namrgođenog i zahtevnog šefa, niti zacrtane rokove, osim onih koje sama sebi postavim?

Na to razmišljanje se vrlo spontano nadovezalo i jedno sećanje na Instagram anketu, a na temu hroničnog umora. Na moje pitanje da li se moji ljudi osećaju umorno ponekad, čak i ako rade ono što vole da rade, jedna osoba mi je napisala: „Kada radimo ono što volimo, ne možemo da se umorimo“.

Kul.

Sve ovo je bio možda predugačak uvod za vrlo kratku misao kojom sam želela da započnem ovaj tekst, a ona glasi: ako ste preduzetnik i ako volite ono što radite, a ipak se osećate hronično iscrpljeno, NISTE LUDI. I ako ovaj tekst i to saznanje, olakšaju bar jednoj osobi, smatraću da ga nisam uzalud pisala.

BURNOUT MOŽE DA VAS ZATEKNE USRED POSLA KOJI (NAJVIŠE) VOLITE DA RADITE

Aha, može. Kako to znam? Zato što je baš tako zatekao mene.

A ja znate, živim za pisanje. Pišem oduvek: pisala sam onda kada je to bio samo moj hobi, pisala sam za kompenzacije u poklon vaučerima i kozmetici koju nikad ne bih iskoristila, pisala sam kada je to bio dodatni posao, pisala sam za mnogo ozbiljne novce. Pisanje je i moja profesija, ali i moj poziv. Pisanjem započinjem svaki dan, ono me leči, isceljuje. Sve što sam do danas ikada materijalizovala, prvo je bilo negde zapisano; nekad u fensi planeru, nekad na kafanskoj salveti. Jednom sam doživela gotovo Skarletovsku scenu, u kojoj mi je jedan, za mene, važan dasa rekao:

„Postoji nešto što voliš više od mene, više od svega. Pisanje.“

Tako je pisanje za mene isto što je i za Skarlet bila Tara, i više sam se u životu trudila da mi ne promakne neka dobra priča, a ne Ret Batler (uostalom, ako je Ret, on ne može da promakne 😉). Shvatili ste, pisanje & priče su priča mog života.

I još odavno skovala sam plan: „Sneška, jednog dana ćeš živeti SAMO od pisanja.“ Radila sam mnogo lepih stvari u životu, ali ako nisu imale direktnu vezu sa pisanjem, one su za mene zauvek bile i ostale – usputne.

Godinama sam gradila svoju preduzetničku priču. Vredno. Posvećeno. Ništa mi nikad nije bilo teško. Ustajala bih u 2 noću kada bi me neka ideja trgla. Da ne pobegne, da je odmah zapišem. Koliko sam jutara tako dočekala! I nikada zbog toga nisam osećala umor, ne veći od onog uobičajenog, koji kaže: „Sad moraš da se naspavaš“. I, dobar san bi zaista to sve rešio.

Prošle godine došla sam u fazu da zaista živim samo od pisanja. Sve moje edukacije, imaju veze isključivo sa pisanjem. Sve što stvaram je pisana reč, od mog mejnstrim SoulBuzz newslettera, preko mreža i bloga. Ne snimam video sadržaje, više ne snimam ni podcaste. Ne moram. Ljudi su se navikli da me čitaju. Pišem simultanku, ili vam dve knjige istovremeno. Prva od njih, zbirka najlepših SoulBuzz priča, trebalo bi da izađe u maju.

I sve ovo vam ne pišem da bih se hvalisala, a verujem da ako čitate moj blog ili njuzleter, većinu ovih stvari već znate. Pišem vam sve to iz razloga kako biste imali najširu moguću sliku, koja je bitna da biste uhvatili fabulu.

Te prošle godine zaista je izgledalo kao da su se sve moje karijerne kockice posložile. Sve što je bilo ispred mene ličilo je samo na progres, napredak, rast. „Najgore je prošlo“, mislila sam.

Ali avaj.

Negde u avgustu počela sam da osećam konstantan umor. A šta jedna štreberka, plus vredna devica u horoskopu radi u takvoj situaciji? Opsesivno traži uzroke.

Prvo sam mislila da umor ima veze sa tim što ne mogu da se naspavam na starom, neudobnom krevetu. Promenila sam krevet, renovirala čitav stan, pobacala 2/3 starih stvari, razvezla novu energiju na sveže strujne tokove.

Nije se promenilo ništa.

Onda sam pomislila da to mora biti prouzrokovano celokupnim stanjem na čitavoj planeti, jer „pandemija je kriva za sve“. Međutim, kada sam malo bolje razmislila, osim rekreativnog lunjanja po restoranima i kafićima, pandemija na moj životni stil skoro da nije ni uticala. To me je saznanje dovelo do toga da…

…se i dalje nije promenilo ništa.

Zatim sam sebi prepisala svakodnevne šetnje, rane, jutarnje. To me je malo pokrenulo, taman toliko da budem motivisana do podneva. A posle toga opet – zastoj. U mišićima, ali i u glavi. Cic po mic, skoro pola godine šetala sam skoro 10 kilometara svakodnevno. Jedno vreme sam aktivno trčala.

Međutim, i dalje se nije promenilo ništa.

Naprotiv – bilo je sve gore, svakog jutra budila sam se sve umornija. To više nije bio fizički umor koji je mogao da se reši onim: „Sad moraš da se naspavaš“.

Sve vreme, moj posao je cvetao. Sa toliko predivnih ljudi sam se povezala i radila. Toliko smo dobrih priča ispričali, pokrenuli. Pa mi je palo na pamet da sam možda zatrpana poslom i da bi bilo zgodno da nešto od toga delegiram. Kosmos brat, reaguje na mig, pa mi je poslao Tamaru, asistentkinju koja je bezbroj puta više od onoga čemu sam se potajno nadala.

Umor ni tada nije prošao. Dobra stvar je bila ta da sam tog momenta sabrala 2 i 2 i shvatila da sam u burnoutu. Ali i da je priča o tome kako nas to ne može strefiti ako radimo ono što volimo čista izmišljotina. Nebuloza. Mit. Laž. Kako god volite.

Da, možemo.

Čak smo kao preduzetnici mnogo podložniji stresu. Ne poznajem ni jednu osobu koja ima sopstveni, podvlačim: uspešan biznis, a da sama sebi nije (bar nekad) bila najstroži šef. Onog trenutka kada ukapirate da sami određujete svoje rokove, to može da bude nagrada, ali može da bude i kazna. Onog momenta kada spoznate da niko neće doći da vas spase, da uradi nešto umesto vas, da vam isplati platu, odobri bolovanje, hteli to ili ne, osećali to svesno ili nesvesno, čestitam vam: zvanično ste pod stalnim stresom.😁

To je jedan od razloga zašto sam veliki protivnik isključive glorifikacije preduzetničkog života. Neki ljudi nikada taj stres neće moći da podnesu, ne žele to, a i zašto bi? Ulepšavanje stvarnosti i jednorozi mogu da predstavljaju opasnost za mentalno zdravlje svakog budućeg preduzetnika. Na nama koji smo već na tom mestu je odgovornost da ne predstavljamo sebe kao božanska ili mitska bića, bez greške i mane, već da o svemu pričamo transparentno, a ne samo o tome kako je preduzetništvo kul jer nemaš radno vreme i možeš da radiš sa plaže (i to ne u svim industrijama).

Zato me užasavaju otrcane fraze, kvote i saveti, paušalno dati, citati izvučeni iz konteksta. Svako mora da pronađe svoj ritam, svoje „dovoljno mi je“; svoje „mogu“ i svoje „ ne mogu“. Važno je da osvestimo nekorisnost svih tih napumpanih priča o uspehu, čiju šupljinu tako lako možemo da uočimo kada bismo se samo malo više udubili. Individualno i kolektivno. Zato je važno da pričamo o greškama, neuspesima, promašenim rokovima, idejama od kojih smo odustali ili iz ko zna kog razloga nismo realizovali. Važno je da svemu tome prestanemo da lepimo etikete. Nije sramota ako niste konstantno zauzeti. Nije sramota ako nešto ne možete. Nije sramota ako pogrešite. Nije sramota ni ako u nečemu ne uspete. Jer, vi niste ni vaš uspeh, ali bogme niste ni vaš neuspeh.

BURNOUT NEMA VEZE SA REZULTATIMA

Već sam negde napomenula da je u trenucima kada sam počela da primećujem prve simptome burnouta, situacija na poslu bila odlična. Zaista jeste. Iskreno, prelazak na online onih koji do pandemije nisu verovali u online, shvatanje važnosti čitave digitalne priče, samo je povećao potražnju za iskusnim ekspertima u kreiranju sadržaja za web. Kao da se sve ubrzalo u moju korist (napominjem da ovde pričam o poslu, a ne o drugim aspektima pandemije). Prešišala sam finansijski cilj za čitavu godinu još negde u maju. Ljudi sa kojima sam imala priliku da radim u većini su bili pravi fenomenalci.

I sve to me nije sprečilo da se prvo fizički, a onda i emotivno i mentalno skršim.

Fizički umor je vrlo brzo prestao da bude samo umor. Tamo negde krajem oktobra, počela sam da čujem sopstveni mozak. Smešno? Znam da jeste, ali zamislite zvuk kao da polako gužvate krut papir šakom. E, pa baš taj zvuk, samo u glavi. Energiju sam gubila kao da je na nekom mestu pukla odvodna/dovodna cev. Prosto bi mi negde, kao voda, iscurila.

Na papiru to je izgledalo kao bal paradoksa:

što sam više pohvala za svoj rad dobijala, sve sam se više osećala kao da ništa ne radim dobro;
što sam imala više novca, sve je manje to bilo nešto što me raduje ili čini sigurnom;
što sam bila potrebnija spolja, ja sam se sve više zatvarala unutra.
I sve vreme taj zvuk. Kr-kr-kr.

Opasno je krenuti od premise „ćuti, dobro je“. Opasno je kada ona postane izgovor za nečinjenje. Ali je podjednako opasno i kada rezultate koje u poslu ostvarujemo pobrkamo i/ili izjednačavamo sa mentalnim zdravljem (pa kažemo: "Ćuti, dobro je, bar ima posla."). Ono što danas znam i odgovorno mogu da vam kažem, jeste: ako vaš biznis nema (još uvek) dobre rezultate, bićete pod stresom i svakako, u crvenoj zoni za burnout. ALI, i ovo "ali" je veliko kao kuća, čak i ako imate sjajne rezultate, burnout može da vas sačeka iza ćoška.

Tako sam i praktično morala da sazrim za ideju koja je u meni rasla par godina unazad: soulbiz. Soul & Biz. Morala sam istinski, na ćelijskom nivou da razumem šta znači da prvo duša mora da bude dobro, da bi sve ostalo, pa i biznis, bilo dobro.

Preduzetništvo je prepuno izazova. Nikada neće biti sigurica, niti ravna linija. Nikada neće biti isključivo uzlazna putanja. Ali sve to uvek može da se popravi, nadomesti. Kada se pokvari duša, „popravka“ mnogo duže traje. I mnogo više boli. Zato je bitno da pričamo o tome. Činjenica da nismo sami ni jedini, neće rešiti naš problem, ali će nam pokazati da rešenje ipak negde postoji.

OKEJ, A ŠTA JE REŠENJE?

Na početku teksta napomenula sam vam da ja nisam stručnjak za mentalno zdravlje. Zato ne mogu da vam dam neko univerzalno rešenje. Ali mogu sa vama da podelim šta je ono što je meni pomoglo da se izvučem iz (bukvalno) kandži burnout stanja.

Meni je pomogao razgovor sa terapeutkinjom, koji me je naveo da istražim uzroke mog stresa. Za vas to može biti razgovor i rad sa psihologom, coachem, šta god za vas radi. Mene je to istraživanje dovelo do saznanja da okidači mojih stresnih lampica nisu egzistencijalne prirode (ne stresiram se zbog para, znam da na osnovu znanja i iskustva mogu na 100 načina da ih zaradim) i da nisu izazvani aktivnostima koje svakodnevno radim ili ne radim (90% stvari koje ja u toku svog dana radim – istinski volim. U ovih preostalih, ne-ljubavnih 10%, ubrajaju se kuvanje, pranje sudova & otvaranje aplikacije E-porezi).

Pitate se sa čim je onda taj moj stres povezan?

Uzrok mog stresa je usko povezan sa mojim vrednostima. Uzrok mog burnout sindroma, verovali ili ne, vuče koren iz mog idealizma.

Šta to u praksi znači?

  1. Kao neko ko je veliki idealista, imam tendenciju da precenim situacije i ljude. Kada shvatim da sam nešto ili nekoga precenila, to me nervira i stresira. A nije do ljudi, do mene je.
  2. Prva tačka neminovno vodi do druge, a ona se zove LIČNE GRANICE. I ovo je tema kojoj ću verovatno posvetiti zaseban tekst.

Moja očekivanja da će ljudi poštovati moje slobodno vreme onoliko koliko ja poštujem njihovo, olupala su mi se o glavu. Ideja o tome da neko očekuje da mu odgovorim na mejl ili poruku iako je subota uveče me je frustrirala (bez obzira što je to samo moja ideja, a ne i činjenica). Imala sam osećaj fizičkog bola u grudima i u rukama, svaki put kada bih čula ono čuveno ALI (znam da je kasno, znam da je subota, znam da si na odmoru, ALI…). Počela sam da imam toliko jak otpor zbog toga da sam u nekim momentima poželela da na neke poruke i mejlove nikad ne odgovorim. Onda bih osećala grižu savesti. I eto nas na novom nivou igrice samosagorevanja.

A onda sam ukapirala koliko sam tome naivno pristupila, misleći da će ljudi sami od sebe razumeti. Ne. Neće. Nisu ljudi loši zbog toga, niti imaju loše namere. Kao što će deca pojesti onoliko slatkiša koliko im mi dozvolimo, jer deca ne znaju KOLIKO je slatkiša dovoljno, tako će i ljudi sa vama ići do onih granica do kojih im vi dozvolite. Ako im vi ne kažete gde su te granice, kako očekujete da znaju KOLIKO daleko mogu da idu?

Ova tema mi je bila najteža u celom ovom procesu, jer sam negde ukopčala da ako povučem jasne granice, mora biti da sam manje empatična. A pokazalo se skroz suprotno: onog trenutka kada sam odlučila da vikendom ne odgovorim ni na jedan mejl, moja empatija ponedeljkom bi porasla i bila bih još posvećenija u odgovoru. Onog trenutka kada sam dopustila sebi da odem na odmor i uključim automat, o tome obavestila sve đake, klijente i čitavu moju zajednicu, svako ko se brecnuo na automatski odgovor, možda i ne bi trebalo da radi sa mnom. Jer, ko ne poštuje vaše granice, taj ne poštuje ni vas. Što u konačnici uvek znači jalovu saradnju.

Duga priča ukratko:

NE ZNAČI NE, u bilo kom prostoru, vremenu i kontekstu. Pa i u poslovnom.

  1. Setila sam se (jer je to nešto što svako od vas zna, samo toga morate nekad da se (pod)setite), da teza da sam najvažniji resurs mog biznisa JA, nije samo nešto što zvuči dobro i nije samo ideal, već je realnost. I da sa tim prioritetom nema kompromisa.

Doručak – užina – ručak – večera – užina – šetnja – treninzi.
Sunce - vazduh - ljubav – zagrljaj – poljupci – smeh.
Vreme za mene – blejanje u plafon – bindžovanje – čitanje.
Vrlo je prosto: briga prema sebi nije hashtag za Instagram. Briga prema sebi je praksa. Svakodnevna.

Da li još uvek čujem kr-kr-kr u glavi? Hvala Univerzumu, Bogu, Budi (u šta god da verujete) – ne. Da li sam i dalje umorna. Ponekad. Da li osećam grižu savesti zbog postavljanja jasnih granica? Iznenađujuće, ali ni trunku. Želim tu veštinu da masteriram. Da li mi je ovo iskustvo bilo neophodno?

Verovatno nije.

I – verovatno jeste.

Najbitnija stvar koju sam naučila jeste da burnout sindrom nije samo termin iz udžbenika, već veoma opasna stvar, koja može da vodi u mnogo ozbiljnija psihička stanja. Burnout ne pravi selekciju po tome da li ste po prirodi entuzijastični i vedri (ja bar jesam), da li volite ili ne volite ono što radite (ja bar volim), da li imate rezultate u poslu ili ne (ja ih bar imam). Moram mu priznati i da je prilično lukav: simptomi nisu odmah jasni i vidljivi. Zato je važno da ih na vreme prepoznate.

Uočite, informišite se kod stručnih ljudi, budite iskreni i fer prema sebi. Ako imate simptome, ne znači da ste manje uspešni ili manje vredni, već da vam vaša duša šalje signal za (u)pomoć. Zajebite sve one savete tipa: nije to ništa, umišljaš, samo odmori i proći će, vidiš da su svi umorni. Nemojte da vas je sramota da potražite stručnu pomoć. Niti da o svemu tome pričate naglas.

Evo, ja jesam. I nije me sramota.

Sigurno će vam se i ovo dopasti

14. aprila 2021.
Štrudla sa makom ili poučna priča o pretpostavkama

Verujem da već znate i sami: ja ne verujem u bla-bla sadržaj, a „10 načina za ovo ili ono“ prosto nije moj stil. Kao i za sve u životu – verujem u iskustvo i u dobru priču. A današnja priča vodi nas u vreme kada sam se jednom baš, baš mnogo zaljubila. A znate kako […]

29. marta 2021.
BURNOUT – sindrom koji ne bira

*Pre nego što se udubim u temu, želim jasno & glasno da napomenem da nisam terapeut, psiholog, niti sam stručna kada je oblast mentalnog zdravlja u pitanju. Tekst je nastao kao interpretacija, zapis i uvid mog ličnog iskustva i kao takav ne služi u svrhe lečenja burnout sindroma. E sad, znate onu priču: Neko je […]

4. januara 2021.
5 esencijalnih pitanja koja bi trebalo da postavite sebi pre nego što uopšte počnete da pišete

Ne znam da li ste čuli za onu izreku: „O čoveku više možeš da saznaš po pitanjima koja ti postavi, nego po odgovorima koje ti da.“ Iskreno, meni je ova tvrdnja prilično legla, jer… ja sam vam ona osoba u narodu poznata kao pola žena, pola „Zašto?“ Od malena sam pravi mali radoznalac (toliko da […]

LJUBAV NA PRVI KLIK

SoulBuzz newsletter

Prijavite se na SoulBuzz, najšarmantniji newsletter u vasioni. Saznajte zašto preko 10 hiljada ljudi svake srede sa nestrpljenjem iščekuje, do kraja čita, rado šeruje i svim srcem voli ovaj mejl.
SoulBUZZ
Plus, čim se prijavite i potvrdite svoju prijavu, stiže vam i buzz iznenađenja.
A ko od vas ne voli iznenađenja?
Mapa sajta
Prijavite se na SoulBuzz newsletter
COPYRIGHT © SNEŽANA MARKOVIĆ | SVA PRAVA ZADRŽANA
COPYRIGHT © SNEŽANA MARKOVIĆ | SVA PRAVA ZADRŽANA
Made by: R.M.F.