Kako sam napravila biznis u Srbiji sa početnim kapitalom od 0 dinara

Legenda kaže da postoje ljudi koji su jednog jutra ustali, odlučili da je došlo njihovo vreme za uspeh i prosto – uspeli.

Zaista, postoji puno priča o uspehu i sve one na prvu zaista deluju kao motivacija i kao inspiracija. Puno je istinski uspešnih ljudi; čak i ako uzmemo u obzir da svako od nas različito doživljava uspeh – sigurna sam da postoji bar jedna osoba za koju smatrate da zaista živi život vredan življenja, onako baš po vašim merilima. I sve mu to dođe kao inekcija pokretačke energije, posle koje, istini za volju, niko od nas ne zna šta bi to tačno trebalo da uradi da bi se zaista otisnuo ka tom ostrvu uspeha, na kom svi žive srećno i zadovoljno, do kraja svog života.

Često mi ljudi kažu da su se namučili da bi stigli do tačke u kojoj su sada. I verujem da svako ima svoju interpretaciju muke, koja je inače, izuzetno popularna u našem društvu. Jer nisi uspeo, ako se nisi namučio. A bez muke nema nauke. Kako da ne.

Danas znam da sve oko čega se mučim nije moje. Nije muka ono što nas dovede do uspeha, već nepokolebljiva posvećenost, jasan fokus i samopouzdanje koje ne može da se poljulja čak ni kada svi u vašoj okolini misle da ste načisto poludeli. Kako to znam? Zato što sam sama prošla kroz sve to. I napravila sam biznis. Održiv. U Srbiji. Sa početnim kapitalom od, hmmmm, nekih nula dinara. Smešno? Neverovatno? Znam kako zvuči. Možda je bolje da vam ispričam priču od početka.

Čudnim spletom okolnosti nisam završila književnost, a to sam jako želela. U vreme kad je bilo vreme da se odlučim za faks, presudilo je ono „izaberi profesiju od koje ćeš moći da živiš“. Međutim, ne možemo pobeći od onoga što jesmo, pa sam se tako i ja kao ekonomista, nekako uvek spontano nalazila na pozicijama na kojima sam imala priliku da pišem – PR, blogovanje, editovanje, copywriting, kreiranje sadržaja…

No, stalno je nešto nedostajalo. Osam godina provela sam u softverskoj kući, u kojoj sam na svakom polju bila mažena i pažena – i profesionalno, ali i kao ljudsko biće, a naročito kao mama. Imala sam sreće da sam mogla da se edukujem, budem u korak sa svim inovacijama u branši, napredujem. Međutim, svaka uzlazna putanja ima svoju krajnju tačku. Što pre to shvatimo, lakše ćemo da prihvatimo činjenicu da moramo da budemo spremni za promenu, da se adaptiramo, da kreiramo svoju buduću viziju.

Meni je u tome pomogao NLP, coaching, razne knjige, dodatne edukacije. I iako je moj život izgledao sasvim ok iz perspektive svih ljudi oko mene, ja sam, došavši do te tačke, osećala mračnu prazninu zbog stagniranja. A zar je bitna tuđa perspektiva? Iskreno, meni je tada bila. Jer sam se osećala kao najnezahvalnija osoba na svetu. Sindrom „ćuti, dobro je“ bio je svuda oko mene. A ja sam se drznula, da tada bar u mislima, poželim više od toga. Želela sam najbolje.

S druge strane, kočila me je i privatna situacija u kojoj sam se našla. Iznajmljen stan, odgovornost razvedene mame za svoje dete, strahovi za egzistenciju. Zato mi i idu na živce motivišuće poruke koje se shvataju površno. U situaciji u kojoj želiš da kreneš napred, ali te realnost opominje, dnevna doza „kakve su ti misli, takav ti je život“ filozofije, ume da bude prilično obeshrabrujući. Da me neko pogrešno ne shvati, ja sam neko ko živi tu filozofiju. Ali postoji još mnogo delova slagalice koje morate da sklopite da bi to radilo. A ako samo sedite i želite, u jednom trenutku vaše misli mogu da počnu da rade protiv vas i da vas načisto blokiraju. A kakve su vam misli, takav vam je život. Jebi ga.

Svaki dan sam učila nešto novo. Miks raznih veština, od usavršavanja u poslu, do rada na sebi. Čačkanje po sopstvenoj duši ume da bude dugotrajan i ni malo lak proces. Pa ipak, vredelo je. Tako sam napravila plan. Iako, naravno, ništa nije išlo po tom planu.

Od prvog trenutka znala sam zašto želim da radim ono što danas radim. Znala sam šta je moja misija. Jer, to sam radila i kad me niko nije za to plaćao. I radila bih to uvek. To je moj dar. Kao što i vi imate svoj dar. Nešto što radite sa lakoćom, ono što vas pokreće, daje vam krila, ono o čemu ne možete da izdržite, a da ne progovorite. Tako sam ja ceo život znala kako da popravim nečiju prezentaciju, tekst, copy. Da kažem ljudima kako da promene percepciju i da sve dobije neki drugi ton. Umela sam da čujem šta je to što ih koči. Pa bih znala da ih pozovem da se zaigramo i napravimo čudo od onoga što već imaju. Samo malo okrenemo. Malo dodamo magične prašine. I bili bi spremni za svet. A ja bih bila srećna kao dete. Jer bih ispunila svoju misiju.

Bile su potrebne godine da tu svoju misiju zapišem na papir. Da se odvažim i da ne doživljavam sebe drskom zbog toga. Da se ne pitam ko sam ja, pa sam umislila da mogu da menjam svet. Uverenja, uverenja, uverenja… Ali sam je napokon zapisala. Moja misija je da pomažem ljudima da započnu i plasiraju svoj biznis. Vremenom ovo ljudima se preinačilo u ženama. Ali to „zašto“ je već neka druga tema.

Međutim, kako sam mogla da postanem osoba koja drugima pomaže u nečemu što sama nije uradila? Bez obzira na dar, najvažniji deo igrice zvane „preduzetništvo“ jeste „walk your talk“. Budi ono što govoriš. Živi svoje zašto.

Pa sam se odvažila da dam otkaz. Sećam se tog razgovora sa mojim menadžerom.

„Ja mislim da vi zaslužujete nekoga ko će biti srećan što svaki dan dolazi na posao. Ja više nisam.“

„Šah-mat, Sneki. Šta da ponudim osobi koja kaže da nije srećna? 200 eura? Koliko košta sreća?“

Ali, ni tada se nisam usudila da otpočnem sopstveni posao. Mislila sam da je novi posao na koji odlazim „dream job“. Tako je izgledalo spolja. Dok nisam ušla unutra. I doživela najdublje razočaranje, koje me je dovelo do toga da sam se osećala kao da sam najozbiljnije fizički bolesna.

Danas kad razmišljam o tome, znam da je to najbolja moguća stvar koja mi se dogodila. Jer, da je bilo i malo bolje, da međuljudski odnosi nisu bili toliko uznemiravajući, verovatno bih našla razlog da ostanem. I prolongiram moje snove za još par meseci, godina, decenija. A možda i za nikad. Istina je da ako se sami ne pobrinete da živite svoje snove, jedino što može da se desi jeste da živite nečije tuđe.

Tako sam dala otkaz, drugi put za godinu dana. Međutim, ovog puta nije bilo lepo. Bila sam u pat poziciji, gde sam birala između sopstvenog zdravlja i posla. I izabrala sam sebe, pola iz ljubavi, pola iz inata. Jer, kada mi kažu da nešto ne mogu, prvo što pomislim je „samo me gledajte“.

Svi oko mene mislili su da sam luda. Ostala sam bez ikakvih prihoda, nisam imala nikakvu spoljnu podršku, nikakvu ušteđevinu, niti back-up. Nisam imala ideju kako bih krenula dalje. Onda sam dobila ponudu za posao. Pa sam otišla na razgovor, rešena da razvalim, jer to se činilo kao jedina opcija. A uvek postoji još neka opcija.

Razgovor je tekao fino, ja sam izgovarala sve one floskule, prošarane iskustvom i referencama. Bila sam sigurna da je posao moj. A onda me je potencijalni nadređeni pitao: Koji vam je plan B ako se ne zaposlite kod nas? I ja ga više nisam čula. Jer sam shvatila da plan uopšte nije da radim kod njih. Nije bilo plana B. Samo plan A, u kome mogu taj najgori trenutak mog života da iskoristim na najbolji mogući način. I tako sam zvanično „odlepila“.

Bio je petak, 29.04.2016. Imala sam dovoljno novca za kiriju i račune za taj mesec. Mihaila sam poslala kod mame i tate, a ja sam se hranila po sistemu "skuvaj nešto za sedam dana". Dakle, morala sam da delujem brzo. Znala sam ZAŠTO želim da radim to što radim. Morala sam da smislim KAKO ću to da radim. Kako ću da pomažem ljudima da pokrenu i plasiraju svoj biznis? Takođe, morala sam da definišem ŠTA je to što ću prodavati. Šta je moj proizvod/usluga?

Godinama kasnije, srešću se sa filozofijom Simon Sinek-a „Start with WHY“. I shvatiću da sam prirodno pošla od pravog pitanja. Znala sam zašto. Kako je bio plan. Šta je bila Copy radionica. Većina ljudi nikad ne uspe jer krene od pitanja „šta“. Danas sam sigurna, da bih sa tako jakom vibracijom oko sopstvenog zašto, uspela sa bilo kojim drugim proizvodom ili uslugom. Jer je Copy radionica bila samo materijalna potvrda mog zašto. A mogla je to da bude, jer je to ono što sam već godinama u praksi radila.

Tako sam napravila ŽMK. Pa sam organizovala Copy radionicu. Skupila sam na jedno mesto sve ono što sam ikada pisala, svako iskustvo, kampanju, primer. Sve što sam ikada naučila, onda kada nisam imala love da platim nekoga da mi to uradi, ispostavilo se kao blago. Zato ne očajavajte kad oko nečega morate sami da zasučete rukave. Isplatiće vam se, kad tad. Svako znanje došlo vam je baš zato što će vam nekad biti potrebno.

Par dana pred radionicu, moja sestra po izboru pitala me je da li se plašim. Rekla sam joj: „Zapravo – ne. Ja sam dala sve od sebe, sad je na Univerzumu da pokaže koliki je šmeker“. I stvarno sam dala sve od sebe. Daleko od toga da tih dana nisam imala napade straha. U nekim momentima bila sam prestravljena. Šta ako ne uspem? Pa bih dopustila sebi da se prepadnem, ali odmah posle toga bih se zapitala – Kako će biti kad uspem?

Dan pred radionicu, otišla sam po skripte. U novčaniku mi je doslovce ostalo 314 dinara. Ali kad je nešto vaše, nekako se stvari reše. Ne znam kako, verovatno je taj deo do šmekera Univerzuma. Tako se desilo da su me za prostor neki divni ljudi čekali da im platim posle radionice. Oko fotkanja i posluženja su mi pomogli prijatelji. I tada sam dobila materijalnu potvrdu svog najjačeg uverenja. A ono glasi da najveći resurs u našim životima ne predstavlja bilo kakav kapital, već ljudi. Kapital je sjajan, jer vam daje sigurnost, ali bez ljudi, ne vredi vam apsolutno ništa.

Na prvoj radionici bilo je deset ljudi. Na sledećoj 12. I do danas je kroz moje treninge prošlo preko 250 ljudi. Sa većinom sam u prijateljskim odnosima. Podržavamo jedni druge. Mnogi od njih su se i sami otisnuli u preduzetničke vode. U međuvremenu sam otvorila agenciju, da me niko ne bi pitao „gde je ovde pečat“. Došli su neki veliki i važni klijenti. Ponude, poslovna partnerstva. Prilike. Iako nisam imala veze, iako nisam stranački obojena, iako iza mene ne stoji nikakav kapital. U Srbiji.

Jedino šta sam imala jeste bila posvećenost koja se graničila sa ludošću i pisanje kao dar. Sadržaj. Sadržaj koji sam isporučivala ljudima kako bi poverovali u moje zašto. Kako bi shvatili moju vrednost i identifikovali se sa njom. Zato moji treninzi nisu za svakoga. I to je sjajno. Zato volim svoje polaznike i klijente. Jer vrednujemo iste principe, kako biznisa, tako i života.

Eto, zato verujem da svako ko želi, može da izgradi svoj biznis uz pomoć svog posebnog dara. A svako ima svoj dar, ono nešto što mu ide lako. Bez muke. I bez neke velike nauke. Samo treba sebi da dopustite da poverujete da svet čeka baš na vaš dar. Jer je to apsolutna istina. Jedino što možete da date svetu je ono što samo vi imate. A to što samo vi imate…jeste vaše zašto.

Legenda kaže da postoje ljudi koji su jednog jutra ustali, odlučili da je došlo njihovo vreme za uspeh i prosto – uspeli. I nije nemoguće da postanete deo te legende. Istina je da ono između nije prosto. Ali niko vam i ne kaže da je prosto. Istina je i da može. A ako nema ko to da vam kaže, evo kažem vam ja. Može.

Samo morate da počnete.

Sigurno će vam se i ovo dopasti

10. maj 2023.
Šta je lični brending i zašto bi trebalo da bude prioritet svakog preduzetnika (pa i vaš)

Imam jedno pitanje za vas: kada ja kažem brending, šta je ono na šta vi pomislite? Coca-Cola, Apple, Nike? Lokalni brend koji volite i podržavate? Padne vam na pamet javna osoba ili stručnjak kom verujete, ili neko ko vas iritira? Ono što iz iskustva znam jeste da većina ljudi na pomen termina „brending“ pomisli na […]

14. april 2021.
Štrudla sa makom ili poučna priča o pretpostavkama

Verujem da već znate i sami: ja ne verujem u bla-bla sadržaj, a „10 načina za ovo ili ono“ prosto nije moj stil. Kao i za sve u životu – verujem u iskustvo i u dobru priču. A današnja priča vodi nas u vreme kada sam se jednom baš, baš mnogo zaljubila. A znate kako […]

29. mart 2021.
BURNOUT – sindrom koji ne bira

*Pre nego što se udubim u temu, želim jasno & glasno da napomenem da nisam terapeut, psiholog, niti sam stručna kada je oblast mentalnog zdravlja u pitanju. Tekst je nastao kao interpretacija, zapis i uvid mog ličnog iskustva i kao takav ne služi u svrhe lečenja burnout sindroma. E sad, znate onu priču: Neko je […]

LJUBAV NA PRVI KLIK

SoulBuzz newsletter

Prijavite se na SoulBuzz, najšarmantniji newsletter u vasioni. Saznajte zašto preko 10 hiljada ljudi svake srede sa nestrpljenjem iščekuje, do kraja čita, rado šeruje i svim srcem voli ovaj mejl.
SoulBUZZ
Plus, čim se prijavite i potvrdite svoju prijavu, stiže vam i buzz iznenađenja.
A ko od vas ne voli iznenađenja?
Mapa sajta
Prijavite se na SoulBuzz newsletter
COPYRIGHT © SNEŽANA MARKOVIĆ | SVA PRAVA ZADRŽANA
COPYRIGHT © SNEŽANA MARKOVIĆ | SVA PRAVA ZADRŽANA
Made by: R.M.F.