Ma kome se više pravdaš?

Imam jednog prijatelja koji onako pola u šali, pola u zbilji, ume da kaže: Dobro opravdanje novaca vredi. I pre neki dan se setih toga; dok sam sa klijentkinjom dogovarala mesto viđanja, ona mi je rekla da bi volela da se nađemo u nekom kafiću gde je mnogo lep nepušački deo.

„Ali ja pušim!“, rekla sam. A onda sam brzo dodala „Svako ima neki svoj porok“.

Kao opravdanje. Kao „nisam ja loša, to je samo porok“.

Zaprepastila sam se kad sam malo promislila o toj rečenici. Pravdate li se i vi? I kome?

Ja lično, provela sam pola svog života pravdajući se nekome: zato što sam dobra u nečemu, jer uspeh se ne prašta; zato što nisam, jer kako mogu da ne budem dobra u svemu; zato što previše pričam, a kad sam zaćutala zašto ne pričam. Pravdala sam se jer sam i pametna i lepa, jer ne ide da budeš i pametna i lepa, pravdala sam se i što nisam mogla da se odlučim da li bih radije bila pametna ILI lepa. Morala sam da imam opravdanje i za osmeh i za zaraznu pozitivnu energiju, jer to nije u redu prema mnogima, a naročito prema onima koji žive u negativnom balonu. Optimistična? Kakva drskost!

Kad sam se posle porođaja vratila na posao, morala sam da se pravdam zašto sam to uradila i zašto mi dete ide u vrtić. Da nisam, morala bih da se pravdam zašto imamo manje prihoda nego što nam je potrebno. Kad me je muž prevario, od mene se očekivalo da se pravdam da nisam ja za to kriva. Kad sam se razvela, opravdavala sam se što nisam nedajbože od tuge umrla ili propala, nego sam se drznula da nastavim da živim i još budem nedopustivo srećna. Onda sam morala da imam opravdanje za svaki osmeh, da neko ne bi nešto pogrešno shvatio. Kad sam odlučila da poludim i dam otkaz na „siguran“ posao, tek mi je tad bila potrebna spremna lista opravdanja.

Dok mi jednog dana nije bilo zaista dosta.  Bilo je ili – ili. Ili ću postati rob tuđih očekivanja ili ću prestati. Pa sam prosto prestala da se pravdam. Odstrelila sam iz životnog polja svaku osobu koja je od mene to očekivala. Jer, koga se uopšte tiče? I čija su to uopšte očekivanja? Moja sigurno nisu.

Najbolja stvar koju možete da uradite za sebe je da shvatite da će neko uvek biti nezadovoljan; nečija će očekivanja sigurno biti izneverena; neko će sedeti u ćošku i gunđati, gunđati, gunđati. Hajde, potrudite se da to ne budete vi.

„Prestanite da se pravdate drugima“ možda zvuči lakše no što jeste. Meni je pomoglo to što sam sebi priznala da je razlog za sve što sam napravila u životu bio rezultat proste računice, do koje uvek dođem postavljajući sebi prosto pitanje: Jesi li srećna?

To nikad nije uključivalo druge ljude. Ni tuđa očekivanja. Ne uključuje ni šta bi trebalo, ni šta moram. Ne treba ništa. I ne moram ništa.

Ne opravdavamo se mi drugima, opravdavamo se samo sebi, onda kada nismo dovoljno sigurni u sebe. Zato sledeći put kad poželite da izgovorite opravdanje, prvo se zapitajte: Jesam li srećan/na?

I, da, možda zvuči prosto, ali je*e vam se. Pardon my French. Ako ste vi sa tim u redu, je*e vam se za to šta drugi misle da pogrešno radite, i za to što komšinica misli da vam je suknja prekratka za vaše godine, što se vaš šef ponaša kao da ste nesposobni, i što vaši prijatelji kažu da je ludost da raskinete dugogodišnju vezu jer je danas tako teško naći partnera. Ne radite vi ništa pogrešno, nego drugi ne razumeju šta vi tačno radite; nije vama kratka suknja, nego komšinici ista loše stoji; ne misli vaš šef da ste nesposobni, nego ako vam prizna suprotno moraće više da vas plati. I nije vaš raskid ludost za vaše prijatelje, nego ih stavlja na test sopstvenih preispitivanja o vezama i ostajanju u istim.

Je*e vam se, dokle god ste u skladu sa svojom dušom. Pa čak i kad niste. Jer, „ma je*e mi se“ je, verujte mi na reč, često najlekovitiji stav.

I, da. Pušim. Tačka.

Kiss&Hug 💋 Snežana